Taman dok sam upal u još jedno razmišljanje došla je Tomijeva poruka za vikend u Sloveniji, točnije  o planiranom usponu na vrh Krofička. Ma kaj si lud, pa vojzim šugavi kamijon do petka u noć, ma nema šanse da idem nepripremljeni tam. A i familija me čeka doma…kakve Alpe, kakva Krofička…odmah sam mu poslal poruku da IDEM!! Ma nek ide sve k vragu i priprema i nepriprema, imam šlaufe ak ostanemo bez hrane.

Kad sam u subotu navečer odškrinul vrata Koče Klemenča jama pod Ojstrico, odškrinul sam vrata jednom novom iskustvu u planini. U vidu dragih i susretljivih domaćina Palenke i Franca te izuzetno čiste planinarske kuće. Uz topli čaj trezveno smo te večeri analizirali sutrašnji uspon te uzeli u obzir Francovu opasku da je možda gore snijeg malo preveliki…

Drugo jutro izlazim van iz miomirisne zajedničke spavaone i  pogledam gore! Vaooo, koji su to bregi, majko mila. Ne znaš koji je vekši… sva sreča kaj mi nejdemo tak visoko, pa ko se bu gore penjal normalan po snijegu i ledu! Pitam Cvajtu na koji ono idemo mi. Onaj mali duboko ispod? Ne gospon, onaj gore lijevi visoko iznad…

I tak, klasika, dok se izmjenjuju Cvajo i Dario u početku uspona, Tomi slika, a ja si žniram glupe žnirance po dvajstpetiput ! Tek mi se na poslije pedesetosmiput Cvajo smiloval i pokazal kak se žniraju pvc žniranci. Izlaskom iz šume gubimo markacije, gde su kvragu, vračaj se natrag, lijevo , desno! Izabiremo logički pravac bez markacije i nakon 200 m visinske razlike skužimo da nije bil logički pravac. Ajmo dečki, ako Boga znate, idemo se vrnuti…preveč je snega i leda…

Na povratku mi desno koljeno hoće pokvariti  slast visine i pogleda oko nas. No, ne dam se. U razgovoru s Tomijem pažljivo tempiram korake jer bolje da sam sam sporiji nego da dečki imaju 100 i nekaj na grbači.

Prolaskom pored 700-800 godišnjeg drva macesena proleti mi pitanje sa početka osvrta: da li se vidim tu gde trenutno jesam? U planini? Umjesto mene odgovorio je huk vjetra gore negdje sa vrha Krofičke…

Frenki